U volji Njegovoj je mir naš

Konstantin Ljevin, jedan od junaka Tolstojevog romana Ana Karenjina, suočen s problemom smrti, posmatra ljude koji rade na njegovom imanju i ovako razmišlja:„Zašto ja stojim ovde i teram ih da rade?

Zašto se oni trude? …Ako ne danas-sutra, kroz deset godina će je zakopati [reč je o jednoj starici], i ništa neće ostati ni od nje, ni od ove kaćiperke u crvenoj marami, koja tako vešto i nežno izdvaja iz pleve klasje.

I nju će zakopati… I što je glavno, ne samo njih, nego će i mene zakopati, i ništa neće ostati. Zašto?”Ljevin potom razgovara s jednim seljakom i ostaje zadivljen njegovim mudrim rečima:„Ima raznih ljudi; neki čovek živi samo za svoje potrebe… a Fokanič je pravedni starac. On živi i za dušu. Misli i na Boga.”

„Kako misli na Boga? Kako živi za dušu?”- gotovo uzviknu Ljevin.„Zna se kako, po pravdi, po Božjoj volji.”(Tolstoj, Ana Karenjina, 2. tom, str. 472-474, izd. Prosveta – Rad, Beograd 1978)